Ni osmesi, ni političari se ne menjaju. To je teatar apsurda gde im svi mi pomažemo da odigraju svoje uloge na najbolji mogući način. Svi smo mi likovi u beznadežnim situacijama, gde dobrovoljno ponavljamo besmislene radnje: raspišu se izbori, krene kampanja, uzaludni TV dueli, hiljade bilborda i plakata, do konačnog klimaksa kada dođe dan za glasanje. Svi zastanemo, zainteresuje nas ta igra, pa zaigramo puni entuzijazma, kao kockari koji žele da pobede mašinu. Naravno da izgubimo, jer organizatori igre nikada ne gube.
Kao što u filmu Groznica subotnje večeri, glavni junak Toni Manera svake subote oblači košulju sa širokom kragnom, takozvanu poletušu, belo odelo i cipele za ples, tako i naši političari u predizbornoj kampanji stave večiti osmeh na lice. To je njihov kostim za ples laže i paralaže. U postizbornoj noći, ti osmesi se bacaju u mrak šifonjera, odakle će ga, za četiri godine, ponovo staviti na lice.
To shvatimo u nedelju kasno uveče, kada saznamo rezultate izbora. Odemo besni na spavanje, kao da je moglo da bude drugačije. Setimo se svih svojih postova na društvenim mrežama, uzavrelih razgovora o politici, setimo se tog tračka nade koji nas je ozario da će od prvog ponedeljka posle izbora biti sve drugačije, a onda besni odemo na spavanje. Zaboravljamo da pozorište ne može promeniti stvarnost. Jutarnje buđenje za posao je kao izlazak u hladnu noć nakon odgledane predstave.
A glumci u tom teatru apsurda, nakon odlaska publike, slave. Raduju se zbog dobro odigrane predstave i brišu maskirana lica. Ponovo postaju tipovi u odelima koji služe državi. Pošteno su se oznojili da bi mogli da ponovo sednu u fotelje, da razvežu kravate i da srknu viski.
Voleo bih da mogu da saznam podatak, koliko je identičnih SMS poruka poslato te noći.
Prošao sam.
Dvesta pedeset bitnih poruka? Koliko manje bitnih, ali ne i nevažnih? Biti odbornik čak i u nekoj skupštini mrtvog grada nije za bacanje, uvek kapne sa neke strane. Možda nekoliko hiljada poruka. Ko će znati…
Univerzalna lozinka za uspeh: Prošao sam.
A samo nekoliko nedelja ranije, sa večitim osmehom na licu, bazali su po blatnjavim ulicama gde su okupljenim građanima obećavali asfaltiranje, ili ako bi im se učinilo potrebnim, obećavaju izgradnju, hmm, na primer, vrtića ili tržnog centra. To ne košta, a očas se zaboravi. Mislim na obećanja. Uostalom, ko će se toga setiti u već pomenutoj nedelnjoj noći nakon izbora.
A onda onaj deo samo za naprednije korisnike, za lokalne političare koji imaju iskustva, jer oni imaju najblistavije i najlepše večite osmehe.
Dobar dan, komšija. Šta vas muči, komšija? Sa kakvim problemima se susrećete? Imate divnu decu, komšija, a deca su naša budućnost.
Kamere snimaju, političari ih pokroviteljski grle, a komšije se smeše. Šta bi drugo?
Već u prvi ponedeljak nakon izbora, komšije nestanu kao duhovi. Ne, nisu to loše komšije, ali brate, mnogo su zahtevni. Ne može sve da se ispuni što je obećano. Da li oni imaju sluha za državu koja je u krizi. Asfaltirana ulica, kako da ne, kao da su njihovi očevi hodali po asfaltu, pa im je toliko stalo do toga. Vrtić, ma kakvi! Šta će babe onda da rade, neka čuvaju decu, a ne da prave gužvu dok se besplatno voze gradskim prevozom. Tržni centri? Pa odakle vam pare da ih trošite na krpice, a ovamo kukate da nemate ni za hleb!
Za političare koji imaju nameru da pošalju masnu poruku u nedelju uveče, vožnja Kosovom je i dalje dobra opcija, mit, nacionalna svest i bol zbog gubitka. Ta bol koja iskače iza večitih osmeha i steće grudi! Vožnja je, onako, dobra, mada, malo su ti putevi potrošeni, ali radi kod određene ciljne grupe. Nije za bacanje! Pesma Vidovdan je odlična za slušanje dok vožnja traje. Ona zvuči baš kao himna, budi emocije i odlična je za tetralno kreveljenje od tuge, tada izgledaju kao gomila tipova iz njujorške kanalizacije, nesrećni i ubogi. A kada se ugase kamere, popije se, pojede se, ali se i zapeva. Ne Vidovdan, mnogo je tužan, nešto od Cece ili Seke, a ni Miljacka nije loša.
Ipak, sve to opere: Prošao sam.
Uvek sam se pitao šta se dešava sa statistima u ovom pozorištu. To su ljudi koji pomažu kampanju, lepe plakate, prave gužvu na skupovima, dele letke, paze na ispravnost glasanja. Oni prave najveću buku na društvenim mrežama, prepoznaju protivnike budućnosti naše zemlje, one koji neće da glasaju ili su poklonici belih listića, ili, ne daj Bože, glasaju za Čak Norisai slične belosvetske protuve. Ne želim da verujem da dnevnica koju dobijaju zbog dežuranja na glasačkom mestu, ima tu vrednost. Ili je stvar u poznanstvu. Zalog za budućnost. Uvek može da se pogura njihova stvar, neko minimalno zapošljenje, neka karta više za festival muzike ili filma ili učešće u nekom projektu koji finansira uvek mrska Evropa.
Interesuje me, takođe, da li oni borci za drugačiju Srbiju, oni koji su bili alternativa ovim pobednicima, a prošli su cenzus, osete ljudsku slabost (nek ide život) pa se u nedelju uveče i oni maše za mobilni telefon da pošalju tako radosnu vest:
Prošao sam!
Nisam siguran.
Znam samo da u praznom pozorištu nema glume. Ne bi mogli da glume ni plavi, ni crveni, ni žuti… Bilo bi glupo da glume ako im ne damo legitimitet našim dolaskom u taj teatar apsurda. Ili bi se predstave svakako igrale. Uvek može da se plati dnevnica za dežurstvo.
Mada, prija kad čujem: Dobar dan, komšija!
Čovek je sve objasnio