[dropcap color=“#DD3333″ type=“square“]g[/dropcap]rađanin: Srđan Stojiljković
Vi što virite iz džepova solitera
skriveni mrežom usamljenosti
pođite ovim sivilom, gledajte ljudska lica
možda ćete se setiti prošlosti, prošlosti
Vi – Električni orgazam
Novi talas me zatekao potpuno nespremnog, kao i sve bitne stvari u mom životu. To je ta gradska bezbrižnost kada mislite da je dovoljno samo postojati, dok vam gejačke horde zauzimaju prostor i vladaju vama.
Dakle, novi talas me zatekao u Sarajevu, na Baš čaršiji.
Zurio sam u izlog prodavnice ploča Jugoton.
Probijajući se pogledom kroz svoju jasnu siluetu na besprekorno čistom staklu, izbegavajući da vidim bubuljice na svom licu, nisam mogao da odvojim svoj pogled od crvene ploče sa natpisom Beograd, napisano fontom kao na tadašnjem lancu robnih kuća.
Ispod crno-bela slika grada sa sitnim slovima u desnom donjem uglu:
Paket aranžman.
Ne znam zašto, ali kupio sam tu ploču.
Ona je obeležila ostatak te tako dobre ekskurzije. Putevima zasedanja AVNOJ-a, ili tako nešto. Bihać i Jajce.
Bosna je izgleda uvek nekako bila dobra za ratne igre.
Ta ploča koju sam kupio u Sarajevu, kasnije je bila svedok mog prvog poljupca i pomalo mi je smetala dok sam prvi put u životu dodirivao ženske grudi. Preko majice.
Naravno, ploča je kao prava dragocenost sve vreme bila u mojim rukama i bila je, u tom nespretnom klinču sa devojkom, kao neprobojni paravan; pa se lepila za njen i moj stomak, u autobusu na zadnjim sedištima.
Dok smo se žmureći ljubili, varao sam, pa sam stalno jednim okom čkiljio ka ploči. Da ne izgužvamo omot.
To potpuno uzbuđenje koje je ubilo moje dečaštvo. Sreća.
Bio sam nešto kao ushićen.
Povratkom u Niš, vinil je zaigrao na mom gramofonu. Toska 20 se povijala od reskog i tako neodoljivog zvuka. Čvrsto verujući tada, da svako od nas ima identičnog parnjaka na svetu, uživao sam prizivajući tog nekog svog dvojnika da čuje potpunu lepotu. Tada, netaknut svom grozotom kasnijih dešavanja, znao sam da pripadam modernom delu sveta. I mislio sam na tog svog zamišljenog dvojnika. Nije mu bilo bolje od mene.
Bilo mi je bitno tada.
Kasnije sam kolekcionarski pomno kupovao sve ploče i kasete domaćih grupa koji su se nezadrživo pozicionirali kao nosioci novog muzičkog pravca na muzičkoj sceni tadašnje domovine.
Iako podstaknut beogradskim novotalasnim izrazom, primio sam se na zagrebačku scenu. Tada su i te grupe bile „domaće grupe“, verovali ili ne.
Bendovi Film i Prljavo kazalište su bili direktni uzroci prvog i jedinog benda koji sam osnovao sa drugarima iz kraja. Niko nije znao da svira, ali smo, ipak, prema sopstvenim željama podelili uloge u tom našem novostvorenom bendu.
Ja sam bio pevač, mada sam u to vreme najstrašnije mutirao. I bio sam antisluhista. Ali verovao sam da imam harizmu.
Ostao sam antisluhista.
Nikada nismo nastupili, ali nije da se nismo trudili. Na kraju, jedan od članova te nepostojeće grupe je postao respektabilan muzičar, lider Ružnih religioznih lutki.
Moja harizma je bila na nivou stare patike bačene u podrum. Verujem da tada nisam ni imao hrabrosti da se pojavim pred publikom. Siguran sam u to. Zanemeo bih od stida. Do kraja života.
Bilo je ugodnije biti u publici.
Jedan od najboljih bendova u istoriji niške rok scene, grupa Fleke, je na tom talasu prodrla do srca tadašnje urbane gerile. Imali su snažan potencijal i zaista ne znam šta se desilo da ne postanu popularan bend na saveznom nivou.
Svakako su bili tačka na mom nebu, među ostalim zvezdicama, praveći savršen oblik mladosti i pobune.
Kao kada na mapi povučete liniju bez prekida: Paraf – Pankrti – Film i Kazalište – Idoli, Orgazam i Šarlo – Fleke i Tam Tam.
Na mračnom nebu, sazvežđe prepuno boja.
Prve svirke, prvi kafići, čudne frizure, prve tuče sa dugokosim rokerima i savršene ljubavi sa saplemenkinjama iz novotalasnog miljea. Bez mešanja sa drugim plemenima. To je bilo pitanje principa i časti. Svako je imao svoje mesto u gradu.
Sada, ta moja novotalasna generacija trebalo bi da vodi ovo društvo, pošto je u punoj zrelosti, ali, očigledno, uljuljkana prividom kvalitetnog života i mestom koje smatra da im pripada rođenjem, ostala je zaglavljena negde u svojoj nemoći sa maglovitim i idealističkim pogledom na svet.
Opet se vraćam na početak teksta i ponavljam onu nespremnost i stalnu začuđenost nas, građanski i progresivno opredeljenih, kada najezda gejačkih hordi okupira naše živote, izvrćući ih naopačke. Nemi, ćutimo i čudimo se. Dok nam u glavi odzvanjaju sećanja i taktovi omiljene muzike. Ti drugi žive realne živote, odlično se snalazeći u blatu kroz koje nas provlače. I niko neće pustiti suzu. Zbog nas.
Ovo, dakle, nije tekst o istoriji novog talasa, niti mi je ambicija da ponavljam nešto što je već napisano i mnogo puta analizirano i proučavano. To ostavljam muzičkim kritičarima. Ovo je samo podsećanje na srećnija i bezbrižnija vremena. Onda kada smo bili deo Evrope, bez da potenciramo tu činjenicu. Onda kada smo imali jako jezgro građanskog pogleda na stvari. Ili je to samo opsena, toplo sećanje i nesposobnost da se sagleda šira društvena slika. Tada i sada.
Nešto me podseća na ovo vreme. Ništa lepo. Oivičeni sopstvenim afinitetima, u društvu istomišljenika nemoćni da se suočimo sa opskurnom istinom da živimo u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Tada i sada. I uvek.
Kao da su nam noge u cipelama od betona. Ne možemo da ih pokrenemo. Pametni su otišli. Problem je što nisu ugasili svetlo, jer mi ni to ne možemo.
Ovde ni pank ne bi pomogao.
Samo zamisli život u ritmu muzike za ples, i biće sve u redu.
I da, još mi bridi dlan od prvog dodira napupelih ženskih grudi preko majice.